Ми бринемо о
зеленилу Новог Сада

Педесетих година започела је изградња стамбених блокова, а у циљу стварања повољнијих услова животне средине и што бржег формирања заштитног зеленог појаса у овом делу, на данашњој површини парка вршена је интезивна садња брзорастућим врстама врба и топола у више наврата. Иако комплетан простор заправо није чинио парк у правом смислу речи, био је веома посећен и омиљен простор, већином становника насеља Лиман III. Овако интезивно коришћење током неколико деценија, упркос неопремљености, довело је до формирања земљаних стаза, изградње чесме, дечијег игралишта, терена за боћање и др.

Вишедеценијско постојање овог „зеленог простора“ у Новом Саду, његова идентификација са парковским објектом кроз генерације корисника као и све већи притисак на урбано зеленило, довели су до неопходности стављања овог простора у форму парка и захтевали израду пројекта Лиманског парка.

Концепцијски, уређење Лиманског парка пројектовано је тако да има карактеристике подунавског пејзажа уклопљеног у градску средину. Парк је дизајниран тако да доминирају масиви зеленила, групе и поједина солитерна стабла на отвореним површинама. При избору врста предност је дата аутохтоним врстама, уз учешће алохтоних врста отпорних на градске услове и песковито земљиште. Преовлађују високи лишћари (око 80 %) – копривић, храст, софора, док су од ниских заступљени леска, дафина, багрем. Како врло прометне саобраћајнице окружују Лимански парк са свих страна, формирање заштитног појаса у ободном делу било је неопходно. Заштитни појас формиран је од претежно високог листопадног дрвећа са великом заступљеношћу шибља у нижем спрату. На овај начин пружа се висок степен заштите корисника парка од издувних гасова и буке који долазе из околних улица.

Иако парк има десет улаза, акценат је на улазима из улице Народног фронта: улаз са северне стране (раскрсница са Булеваром ослобођења) и улаз са западне стране (раскрсница са Шекспировом улицом). На главним улазима доминирају ниже врсте и тиме се омогућава отварање погледа ка унутрашњости парка. Северни улаз заправо представља почетак централне променаде. Њега карактерише централно постављен ружичњак (Rosa `Niccolo Paganini` и Rosa `Goldmarie`). Линију улаза и кружног платоа који се наставља на централну стазу, прати бордура украсног шибља различитог колорита. Непосредно уз западни улаз лоцирана је чесма, на месту постојеће, са платоом и акценат је и овде на партеру.

Средишњим делом парка доминира централна пешачка променада. Она се пружа у правцу североисток-југозапад. Променаду прати дрворед црвеног храста (Quercus rubra), алтернатива истом је софора (Sophora japonica). У централном делу она је прекинута поставком платоа за седење. Поред перена у ободној жардињери платоа, доминирају три солитерна стабла храста лужњака (Quercus robur) у отворима.
Кроз средишњи део парка, између постојећих топола, провлаче се масиви и веће групе формирани од копривића (Celtis australis),  лужњака (Quercus robur), софоре (Sophora japonica), црвенолисног млеча (Acer platanoides ‘Crimson King’), црног бора (Pinus nigra) и других врста. Ове масиве прате веће отворене травне површине, од којих доминира травњак у југоисточном делу.

Радови на уређењу парка започети су 2008. године. У наредном периоду очекује се завршетак комплетног уређења парка, реализацијом свих пројектом предвиђених садржаја: централне пешачке променаде, примарне и секундарне пешачке стазе, трим стазе, улазних платоа, централног платоа за седење, надкривеног павиљона, чесме, жардињере и др. Тиме ће се обезбедити трајно решење и Лимански парк као парк са свим својим карактеристикама, предати на коришћење грађанима Новог Сада.

Посебна вредност парка је очуваност планске организације простора и стила у коме је пројектован, са препознатљивим елементима у простору. На уласку у парк, на месту некадашње импозантне камене ћуприје, бетонски мост премошћава Каменички поток; уочавају се видиковци и кружна пешачка стаза која потиче из времена подизања парка. У северном делу парка налази се природно језеро, једино преостало из групе некадашњих пет међусобно повезаних језера. У парку се налазе остаци вртно-архитектонских елемената који потичу из времена подизања парка. Најупечатљивија скулптура у парку постављена је у централном делу, на главном видиковцу – „брежуљку ружа“ или тзв „пентагону“, у виду пет стубова са ликовима који личе на римске војнике, а могуће је да представљају ликове чланова породице Карачоњи. Претпоставља се да је, поред видиковца,  „пентагон“ имао и функцију ледаре, у којој је чуван лед током летњих месеци како би гостима на имању била послужена расхлађена пића. У парку су и остаци скулпура „Сфинге“ и „Девојке која лежи“, који такође датирају из времена подизања парка.

Дендрофлора „Каменичког парка“ са преко 7500 стабала представља најразноврснију и најбогатију дендрофлору новосадских паркова. Парк је подигнут на остацима аутохтоне вегетације обронака Фрушке Горе, и у њему доминирају аутохтоне лишћарске врсте дрвећа у оквиру шумских заједница које су распоређене у три нивоа: уз саму обалу Дунава доминирају стабла врбе и тополе, на средишњем простору парка доминирају храстови , а на највишим деловима терена присутна су стабла сребрне липе, јавора, клена, млеча , граба и др. Посебно се својом лепотом истичу два храста, који се налазе у централном делу парка. То су најстарији храстови у Новом Саду и датирају из 1805. године.

Према подацима из 1993. године у Каменичком парку доминирају аутохтоне лишћарске врсте дрвећа (јавор, сребрна липа, копривић, багрем, храст лужњак, цер, граб, пољски брест, бели дуд, софора, пајасен, гвоздено дрво, бела топола, дивљи кестен и др.) Четинари су слабо заступљени (око 6%). Присутне су групе црног и Вајмутовог бора, као и појединачна стабла белог бора и ариша. Такође, парк је богат и егзотичним биљкама пренетим из разних крајева Европе, међу којима су најинтересантнији најстарији примерци црног и белог бора, црвени храст и дивљи кестен.

Простор на коме је подигнут парк је све до 1895. године био муљевита депресија, лиман-дунавски рукавац. Крајем 19. и почетком 20. века почиње значајније уређење дела града у коме се налази и данашњи Дунавски парк, тадашња Променада. Како је текла изградња, тако је уређиван и простор Променаде, насипањем земљишта и садњом дрвећа. Средином 30-тих година прошлог века извршено је насипање терена и формирање стаза, те овако уређена и проширена Променада добија назив Дунавски парк. Данашњи концепт парка даје др Ратибор Ђорђевић 1958. године. Решењем је задржан највећи број одраслог дрвећа, формирани су цветни елементи, а уклоњена деформисана и непожељна стабла.

Централни мотив парка је новоформирано језеро, у чијем центру се налази мало острвце са жалосном врбом. Оваква концепција парка је одржана до данас, и подједнако је атрактивна како и у време настанка парка. На велику радост најмлађих посетилаца парка све до првих мразева на језеру борави пар лабудова, већи број патака и корњачица.

Парк је богато украшен скулптурама које умногоме доприносе свечанијем изгледу парка. Свакако су највредније „Нимфа“ (рад Ђорђа Јовановића), биста Бранка Радичевића (рад И. Ацинa), фигура Ђуре Јакшића (рад Јована Солдатовића), биста Мирослава Антића (рад Павла Радовановића), фигура преподобног Сергеја Радоњешког (рад В. Куликова).
У парку се налази и реконструисана салетла, стилски укомпонована у окружје парка, која је место одржавања мањих концерата и различитих културних дешавања током летњих месеци.

На основу свега изнетог може се закључити да парк има значајне природне, културне и традиционалне вредности. Парк је стар преко 100 година, о чему сведоче бројна стара, лепо формирана стабла аутохтоне и алохтоне флоре, а има и доста егзота. Површина Дунавског парка износи 39.300 м2. У парку је преко 600 стабала различитих биљних врста. Посебне вредности су садржане у обиљу дендролошког материјала, међу којима је највреднији пирамидални храст (Quercus pedenculata far. fastigiata), затим дрворед копривића (Celtis australis), црвени кестен, мечја леска, платан, водени чемпрес, црвена шљива и многе друге.