„Градско зеленило“, комунално јавно предузеће за уређење зеленила под данашњим називом постоји од 24. новембра 1962. године, када је дошло до спајања Градске управе Петроварадинске тврђаве, Речног купалишта Плажа и Управе градског зеленила Парк.
У прошлости Нови Сад није имао комуналне установе какве постоје данас. О јавном зеленилу на улицама бринули су власници кућа, али је и Магистрат одређивао да се оно чува и негује. Град је био окружен зеленилом, о чему сведочи и име које је царица Марија Терезија дала слободној краљевској вароши – Неопланта (тј. Нова башта, односно Нови Сад – Нови врт). И у опису грба Новог Сада, одобреног 1748. године симболично се приказује како валовити Дунав отиче преко зелене ливаде.
Градска башта – Још у другој половини XVIII века постојала је Градска башта, у којој се рипремао биљни и цветни материјал за расађивање по вароши. Таква башта се помиње у документу из 1797. године. Првобитно се налазила иза данашњег Католичког гробља, на месту Медицинске школе, касније је пресељена у Мичуринову (Врагова башта), отприлике на простору где је Спортски центар Сајмиште. Површина баште износила је два и по јутра и у башти се производило дрвеће, шибље и цвеће за украшавање градских улица, паркова и тргова, а производила се и велика количина племенитих воћака, најбољег квалитета, којима се снабдевао град и околина, а продавали су се и по целој држави. Када је грађен хотел Парк, башта је пресељена на Кисачки пут, иза Алмашког гробља. Приликом подизања Индустријске зоне, померена је према Каћу, а затим је добијена данашња локација за расадник на Футошком путу, на око 22 хектара.
У XIX веку највише проблема градској управи задавао је избор одговарајућег баштована који би се савесно и одговорно бринуо о градском зеленилу. Пошто су баштовани углавном били приучени и нису се са довољно бриге и одговорности старали о зеленилу и цвећу, управа није била задовољна радом па их је често мењала.
Између два светска рата “зеленим плућима” града поклањана је велика пажња. Уређени су Дунавски и Футошки парк, подигнути дрвореди дуж многих улица, а на новом булеверу Краљице Марије и цвећњаци и травњаци. Посебна брига водила се о Штранду, градском купалишту, које је већ тада било најлепша плажа на целом току Дунава. Посебне заслуге за неговање зеленила имао је Милош Ајваз, виши вртларски техничар.
Крајем 1944. године све комуналне службе у граду су биле обједињене. Већ 1945. Градско баштованство је издвојено у посебну установу, а за главног баштована је именован Никола Асурџић. Градски паркови, тргови, травњаци и дрвореди, који су представљали плућа града били су у очајном стању и дужност свих је била да се ти објекти обнове и доведу у предратно стање. Задатак је био успешно обављен, чиме се побољшало и здравље грађана, а град је добио лепши изглед.
Градско баштованство је 9. фебруара 1952. године добило нови назив – Расадник, градско привредно предузеће за производњу украсног шибља и воћних садница.
После трансформације 1954. основано је Комунално предузеће Врт, које је постојало до припајања новооснованој установи градског зеленила Парк (1962). Ново име предузећа било је Комунална установа “Градско зеленило” Нови Сад.
Јавно комунално предузеће “Градско зеленило” Нови Сад, под којим именом и данас предузеће послује, основано је 1989. године.