Каменички парк
Споменик природе Каменички парк је најстарији и површински највећи парк у Новом Саду. Простире се на површини од око 33 хектара. Локација парка је изузетна, с обзиром на то да лежи на северној падини Фрушке Горе, а целом дужином излази на Дунав, чинећи део „зеленог прстена“ уз десну обалу Дунава. Новосађани су одувек препознавали значај овог парка и радо га посећивали.
Каменички парк је подигнут у 19. веку, око дворца породица Марцибањи и Карачоњи, реконструисаног и дограђеног 1834-1836. године. Под утицајем вртларских токова Беча и Будимпеште, парк је стилски мешавина доминантног пејзажног стила са масивима високих лишћара који су испресецани травњацима и малог класичног партера испред дворца.
Посебна вредност парка је очуваност планске организације простора и стила у коме је пројектован, са препознатљивим елементима у простору. На уласку у парк, на месту некадашње импозантне камене ћуприје, бетонски мост премошћава Каменички поток; уочавају се видиковци и кружна пешачка стаза која потиче из времена подизања парка. У северном делу парка налази се природно језеро, једино преостало из групе некадашњих пет међусобно повезаних језера. У парку се налазе остаци вртно-архитектонских елемената који потичу из времена подизања парка. Најупечатљивија скулптура у парку постављена је у централном делу, на главном видиковцу – „брежуљку ружа“ или тзв „пентагону“, у виду пет стубова са ликовима који личе на римске војнике, а могуће је да представљају ликове чланова породице Карачоњи. Претпоставља се да је, поред видиковца, „пентагон“ имао и функцију ледаре, у којој је чуван лед током летњих месеци како би гостима на имању била послужена расхлађена пића. У парку су и остаци скулпура „Сфинге“ и „Девојке која лежи“, који такође датирају из времена подизања парка.
Дендрофлора „Каменичког парка“ са преко 7500 стабала представља најразноврснију и најбогатију дендрофлору новосадских паркова. Парк је подигнут на остацима аутохтоне вегетације обронака Фрушке Горе, и у њему доминирају аутохтоне лишћарске врсте дрвећа у оквиру шумских заједница које су распоређене у три нивоа: уз саму обалу Дунава доминирају стабла врбе и тополе, на средишњем простору парка доминирају храстови , а на највишим деловима терена присутна су стабла сребрне липе, јавора, клена, млеча , граба и др. Посебно се својом лепотом истичу два храста, који се налазе у централном делу парка. То су најстарији храстови у Новом Саду и датирају из 1805. године.
Према подацима из 1993. године у Каменичком парку доминирају аутохтоне лишћарске врсте дрвећа (јавор, сребрна липа, копривић, багрем, храст лужњак, цер, граб, пољски брест, бели дуд, софора, пајасен, гвоздено дрво, бела топола, дивљи кестен и др.) Четинари су слабо заступљени (око 6%). Присутне су групе црног и Вајмутовог бора, као и појединачна стабла белог бора и ариша. Такође, парк је богат и егзотичним биљкама пренетим из разних крајева Европе, међу којима су најинтересантнији најстарији примерци црног и белог бора, црвени храст и дивљи кестен.